Zamislite ovo: platite dostavu ormara. Ne bilo kakvu – već onu do ulaznih vrata, jer ste osoba s 100% invaliditetom. Jer ne možete nositi. Jer ne možete vući, a da ne govorimo o penjanju uz ili spuštanju niz brdo. Jer bi vam bilo drago da možete – ali ne možete. Upravo zato plaćate dostavu. Još imate vikendicu na pola brda, hodate i borite se zasvaki pokret. Zamislite? Nažalost dobar postotak ne može zamisliti nikakvo more. Nažalost!
Ali onda vas, u najgorem obliku pasivno-agresivne bezobzirnosti, dostavljač jednostavno ostavi ormar na vrhu ulice. Na početku. Na brdu. I još ima obraza – pred kćerima i majkom od 70 godina – tražiti dodatnih 40 eura za ono što je već plaćeno 35 eura prema cjeniku kuće. I onda taj isti lik ode. Hladno. Bez srama. Bez imalo ljudskosti, optužujući i svoje kolege za ljenost.
I pitam se, što bi bilo da sam bio sam? Da nema kćeri koje će s mojom majkom – da, sedamdesetogodišnjom ženom – vući teške kutije niz brdo, jer se neka dostavna “gospoda” ne žele baviti svojim poslom? Platiš uslugu – a doživiš poniženje. Probajte samo zamisliti što bi se dogodilo da se”Nepalci” usude bit tako drski p
Ne pišem ovo iz bijesa. Pišem iz potpune rezignacije nad bešćutnošću ovog sustava. I ne, nije ovo greška. Ovo je uzorak ponašanja. Ovo je normalizacija nerada i bezobrazluka.
Ured u Zagrebu smo zvali. I naravno – sitnica je to njima. Za njih to nije problem. Za mene, koji živim u tijelu koje ne može nositi, to je poniženje koje se pamti. Živ sam jbga.
Zato da – ovo ide javno. I neka se zna: JYSK je pokazao srednji prst osobi s invaliditetom. I to onaj profesionalno isporučeni. S dostavom na vrh ulice.
Sram vas bilo i radosno Vam ga vraćam.
